Jednom sam mu, naivno i šašavo, onako detinje, govorila o svojim snovima, o tome kako ću provesti život pišući. Tada mi je rekao da napišem bar jednu rečenicu o njemu. Nasmejala sam se, a samo par meseci kasnije imala sam stotinu rečenica posvećenih njemu. Bio je upleten u sve moje reči od stakla i zaslužan za čitavu jednu, samo moju, zbirku dragocenosti. Možda će jednom otvoriti neku knjigu sa tamnim koricama i prepoznati sebe u nekoj od rečenica. Do tada, ne čitam ih nikom, samo ponekad u rano jutro osluškuju ih zidovi moje sobe, kao što sam i ja, u toj istoj sobi osluškivala njegovo srce koje me je inspirisalo da ih napišem.
Liju mi teške novembarske kiše ..
